Nestašica radne snage: fraza ili prilika za radnički kontraudar?

Nezaobilazna stavka svih reakcija ekonomskih stručnjaka na (post)pandemijski oporavak tiče se neštasice radne snage, kako u regiji, tako i širom svijeta. Vuk Vuković je istražio što kažu brojke i kakve se prilike nude radnicima i radničkom pokretu u takvom kontekstu.

I ovogodišnja letnja sezona donela nam je lepo vreme, zaslužene odmore i priliku da se provetrimo posle godinu i nešto dana provedenih u svoja čuvena četiri zida. Donela je, svakako, i ekstremne (a sad već tako redovne) vremenske pojave i uobičajeno povišene nivoe anksioznosti spram mogućeg kraha savremene civilizacije kakvu poznajemo. No, s tim se sad već živi.

Leto na izmaku bilo je i vesnik negde bojažljivog, a negde već zahuktalog ekonomskog oporavka od posledica izazvanih vanrednim epidemiološkim merama. Očekuje se da će se na tu notu nadovezati i poslednji, jesenji kvartal, period bez mnogo praznika ali sa previše posla, a u kontekstu povratka mnogih radnika i radnica na svoja radna mesta. Iako krive novozaraženih i umrlih prete da ponovo odlože realizaciju tog sna svakog sitnog menadžera, svi su već uvežbani pa se očekuju pozitivne ekonomske performanse. Jedino što ugrožava idilu, mada još uvek samo u nekim pesimističnijim glavama, jeste potencijalni kolaps kineskog tržišta nekretnina.

Međutim, kako je gde obnarodovana normalizacija i povratak na posao, tako je na površinu izbijao faktor možda zanimljiviji od tržišnih kolapsa: nestašica radne snage. Problem je trenutno izražen u skoro svim delovima sveta i u velikom broju privrednih grana. Za pandemije se, kao istinski biopolitičke pojave, već zna da često neposredno utiču na tokove i odnose između rada i kapitala, ponekad razvijajući u njima nove elemente kojima business as usual ne daje da dođu do izražaja. Posle epidemije kuge u Evropi u XIV veku nastupio je dinamičan period klasne borbe između zemljoposedničke vlastele, seljaštva i ono malo slobodnih radnika-zanatlija. Realne nadnice rasle su višestruko u decenijama oporavka od kuge, mada se vlastela, užasnuta padom svojih prinosa, brzo konsolidovala i setom nezamislivo restriktivnih “zakona o radu” zadala važan udarac ohrabrenom seljaštvu, ograničavajući iznose nadnica. Tako se i “crna smrt”, kao i ona obična, pokazala velikim borcem za jednakost.

Nekoliko stotina godina kasnije, tokom epidemije gripa 1918-1919. godine, velika smrtnost radno sposobnog stanovništva ponovo je proredila redove onih koji žive od svog rada, što je ponovo dovelo do rasta nadnica usled smanjene ponude radne snage. S druge strane, u proceni ekonomskih posledica ove epidemije ne treba izgubiti iz vida ni Prvi svetski rat ni revolucije i preokrete koji su zahvatili dobar deo razvijenog i manje razvijenog sveta. Period većih ekonomskih koristi za radnike trajao je mnogo kraće nego u slučaju četrnaestovekovne kuge, jer su se burne i zlatne dvadesete završile već 1929. godine.

Stanje stvari

Ono što je zajedničko ovim dvema pandemijama, a što ih razlikuje od trenutne, pak, jeste upravo velika smrtnost radno sposobnog stanovništva. Epidemija korona virusa je za sada najviše života odnela među najstarijima, u tom smislu treba znati kad se zaustaviti sa istorijskim analogijama. S obzirom da virus ovog puta nije odneo živote polovine stanovništva u kritičnim područjima, ne može se očekivati da će ponuda radne snage na tržištu biti utoliko manja, što bi povratno izazvalo ne samo rast nadnica, već i samouvereniji i snažniji nastup radničke klase – ne nužno u vidu organizovane kolektivne akcije, ali bar kao odbijanje da se rad prodaje po baš svaku cenu.

Pa ipak, tako nešto se upravo događa. Vodeći komentatori upozoravaju na mogućnost inflacije podstaknute rastom nadnica, a firme u mnogim granama u isto toliko zemalja izveštavaju o poteškoćama u popunjavanju radnih mesta. Manpower Group, treća najveća HR (Human resources) firma u svetu, nedavno je sprovela anketu među skoro 45 000 poslodavaca u 43 zemlje koja je pokazala da dve trećine (69%) anketiranih poslodavaca ima problema da zaposli dovoljan broj ljudi. To je ujedno i najveći procenat u poslednjih petnaest godina, a drži se na istom nivou već dva kvartala. Te poteškoće najizraženije su kod velikih firmi (sa preko 250 zaposlenih) i u onim sektorima koji nisu u stanju da ponude fleksibilnije radne aranžmane (u smislu radnog vremena i mesta rada). Što se tiče lokalne i regionalne raspodele, najveći problemi u zapošljavanju izraženi su u Evropi (Rumunija, Bugarska, Francuska, Nemačka, Belgija, Italija i Španija) i Aziji s Australijom (Indija i Singapur, a u nešto manjoj meri i Hong Kong i Tajvan). U pogledu granske raspodele, najviše je firmi s ovim problemima u industrijskoj proizvodnji (72%), a potom u finansijskom sektoru i sektoru nekretnina (71%), prevozu i skladištenju (69%) i poljoprivredi, rudarstvu i građevini (68%). Velika grupisanost ovih procenata oko sedamdesetog podeoka govori da manjak radne snage ipak nije granske prirode, već da se skoro podjednako nailazi na njega u svim granama.

Na strani beneficija koje su firme spremne da ponude kako bi privukle nove zaposlene, veće zarade nalaze se tek na trećem mestu, posle obuke i usavršavanja i fleksibilnijeg radnog vremena. Možda bi trebalo te prioritete malo ispremeštati, pa će se naći i ko da popuni radna mesta. Kao pikanterija, zanimljivo je da čak 9% firmi planira da eliminiše testove na drogu ili olabavi proces zapošljavanja.

Na strani radnika, bar prema podacima američkog sajta za zapošljavanje Monster, najviše anketiranih (51%) želi upravo veće zarade, a čak trećina navodi burnout kao razlog za promenu posla. To i nije neočekivano ako se ima u vidu jedno istraživanje Microsoft-a među svojim zaposlenima u kojem je ustanovljeno da im se radna nedelja produžila za 10% otkad su prešli na rad od kuće, što se najverovatnije može ekstrapolirati i na druge firme u informatičkom sektoru (ne možete reći da niste bili upozoreni na to još u maju prošle godine!). Prema još jednoj HR anketi (valja ih uzeti sa rezervom, ali trenutno boljih nema), 78% mlađih radnika u SAD navodi da ih je pandemija podstakla na razmišljanje o tome koji posao hoće da rade i čime bi se bavili u životu. U sve to uklapa se i do sad već dokumentovano protivljenje povratku na radna mesta koja nisu adekvatno higijenski zaštićena i obezbeđena.

Situacija u globalu, ili bar u razvijenijim društvima, navodi na zaključak da je pandemija zaista, kako se od nje i očekivalo, razgolitila neke neprijatne istine o našim društvima i pomalo pretumbala očekivanja, strahove i želje dobrog dela radnog stanovništva. U isto vreme, kakva-takva državna pomoć radnicima u onim sektorima koji zbog zatvaranja nisu mogli da obavljaju posao, izvesno ih je osokolila da se više ne vraćaju na slabo plaćene, užasne poslove uglavnom u uslužnom sektoru (brza hrana, hotelijerstvo, itd). Uprkos kritikama kapitalističke desnice da je pomoć za nezaposlene u ovom vidu otežala dugoočekivani povratak na posao, nema dokaza za to jer prekid programa te vrste pomoći nedavno u SAD nije doveo do značajnijeg rasta u broju zaposlenih. Doduše, u SAD je možda nešto drugo u igri: sa stagnirajućim nadnicama za radnike na najnižim lestvicama u hijerarhiji, a sve gorim uslovima rada, kao i krizom stanovanja koja je samo pojačana posle nedavne odluke Vrhovnog suda da se iseljenja iz domova moraju nastaviti, možda zaista više nema ko da radi. Možda je taj deo domaće radne snage zaista spržen i izbačen iz svih društvenih tokova, a imigranti, koji bi ga mogli i koji ga jesu istorijski odmenjivali, više nisu tako poželjni.

Organizacijska prilika

A kako stvari stoje u Evropi? Na našem kontinentu je izvesno najveći uzročnik poteškoća u zapošljavanju otežana migracija unutar evropskog bloka – žila kucavica evropske privrede, ona neumoljiva sila koja rad upućuje sa periferije u centar, bila je zakrčena tokom poslednjih godinu i po. Tome u prilog govori činjenica da je nezaposlenost u Evropskoj Uniji ove godine iznosila oko 7%, što znači da se traži onaj rad koji se ne može namiriti iz domaće rezervne armije rada. Najupečatljiviji primer zavisnosti evropskih zemalja od migrantskog rada je svakako Velika Britanija, kojoj, premda najviše zbog Bregzita, ove zime prete ozbiljne nestašice hrane i osnovnih potrepština. Nema više slabo plaćenih radnika iz Istočne Evrope na čijoj je grbači počivala topla božićna večera sve ove godine.

Svi ti trenutni i neposredni faktori se u Evropi naslanjaju na širi mizansen sve starijeg stanovništva na celom kontinentu i nepovoljnih demografskih trendova u odnosu centar-periferija (pražnjenje periferije od kvalifikovanog i polu-kvalifikovanog rada). Kako to izgleda iz perspektive periferije, moglo se videti i u Srbiji tokom letnje sezone: pregršt je vesti o restoranima, kafićima i drugim srodnim firmama koji bezuspešno traže radnike (neko udruženje hotelijera je odmah zakukalo za subvencijama i poreskim olakšicama od države, sve u skladu sa tržišnom i preduzetničkom filozofijom koju inače prodaju), a nedavne najave o potrebi uvoza radne snage i za većim prirodnim priraštajem kako bi se popunile fabričke trake vesnici su promena u sastavu radničke klase koje će brzo doći, ako već i nisu. Samo građevinskoj industriji nedostaje oko 60 hiljada radnika (mada se može tvrditi da ona trenutno prolazi kroz spekulativni mehur čije će pucanje tu cifru kad-tad korigovati), a slični nedostaci primetni su i kod drugih stručnih, kvalifikovanih profila. Trenutno otežana migracija za sada nije rezultirala povratkom velikog broja radnika iz inostranstva. Svakome ko je tražio posao i bio izložen radnoj klimi u Srbiji u dugim godinama posle recesije iz 2008. godine teško je da se ne raduje vlasničkim mukama. Taj period obeležile su dve stvari: parola “ako nećeš ti, ima ko će” i beskonačna volontiranja, stažiranja, i neplaćene prakse, prakse i prakse. Sad je, biće, đavo došao po svoje: najmanje što gospoda vlasnici mogu da urade je da zatvore svoje neuspešne biznise i prihvate da se tržišni ekvilibrijum, dakako, nekad ostvaruje i po cenu gazdinskih fantazija.

Ideološki kontraudar, naravno, već je usledio: umesto da se govori o tome da nema radnika po datoj ceni rada (sa sve njenim istorijskim i moralnim elementima, kako bi to rekao Marks), vlasnici i njihovi politički eksponenti ponovo pletu pripovest o tome da je državna pomoć prevelika, da je ova ili ona generacija lenja i privilegovana i da, prosto, “niko neće da radi”. Stvar treba okrenuti naopačke: nema nestašice radne snage, već hronične nestašice rada po meri čoveka.

Šta, naposletku, da rade radnici u ovoj neobičnoj situaciji gde nas možda očekuje makar i neznatna preraspodela pregovaračke moći? Prvo, nema boljeg trenutka za organizovanje: kada se firme muče s manjkom radnika, pravo je vreme da im zaposleni uzmu sve što se uzeti može. Već ima naznaka da se u nekim zemljama razvija takvo raspoloženje. Druga opcija je individualna taktika: ako sektor to dozvoljava, nema više nikakvog razloga da se trpe loše plaćeni poslovi, mobing i generalno nenormalne, izrabljivačke firme. Danas-sutra treba preći negde gde će se moći tražiti veća zarada, više dana odmora, a možda i fleksibilnije radno vreme i mesto. U međuvremenu uvek možemo da se, bez krivice, naslađujemo nad mukama “poslodavaca” jer je sreća, ipak, kako to i oni često ispovedaju – u malim stvarima.

Odgovori