Igre redistribucije

Olimpijsko finale na 100 metara samo što nije počelo. Na pucanj startnog pištolja publika skače na noge. Sprinteri su potrčali. Ali posle 30 metara trkač na čelu usporava, kao da se solidariše sa trkačima koje je ostavio iza sebe. Mada se sprinterima to nije dopalo, uvedena su nova pravila kojima se ograničava najveća dozvoljena distanca između pobednika i trkača na začelju.

To je analogija koju konzervativni protivnici redistribucije bogatstva imaju na umu dok lamentiraju nad „politikama zavisti“. Bogataše zamišljaju kao sprintere koje nezadovoljnici pokušavaju da uspore zakonima i previsokim porezima.

Ali život nije sportsko takmičenje i rezultati ne zavise samo od talenta i treninga. Život više liči na arenu u starom Rimu u kojoj oklopljeni gladijatori kasape nenaoružane žrtve, koje u ovom slučaju nisu gubitnici zbog nedovoljnog ulaganja truda, već zbog asimetrične raspodele oružja na početku.

Pedesetih i šezdesetih godina 20. veka rad i inovativnost su vas mogli podići iz siromaštva i otvoriti vam put do bolje pozicije na društvenoj lestvici. Ali to je bilo moguće samo zato što je super-bogatima, naročito bankarima, društvo nametalo određena ograničenja u pogledu načina na koje mogu koristiti svoje bogatstvo. Sa ukidanjem postavljenih ograničenja, nakon rušenja sistema iz Breton Vudsa i opšte finansijalizacije ekonomije koja je usledila, našli smo se u svetu u kom rad i kreativnost ne garantuju adekvatnu nagradu.

Problem sa kojim se većina ljudi danas suočava, naročito mladih, nije to što im izmiču investicione superzvezde poput Warrena Buffetta. Problem je u tome što su u svojim pokušajima sputani stagnirajućim investicijama i platama, a to je posledica činjenice da se bogati danas bogate i dok spavaju, na načine koji nemaju nikakve veze sa uloženim trudom, preduzimljivošću ili štedljivošću.

Deo problema su i veliki inovatori. Jeff Bezos je bio dalekovid, revolucionisao je sistem maloprodaje i obogatio se. Ali koji deo njegovog bogatstva od 200 milijardi dolara je nagrada za dobru poslovnu ideju i pokazani preduzetnički duh? A koji deo je proistekao sam od sebe iz prethodno akumuliranog bogatstva?

Na takva pitanja nije moguće precizno odgovoriti, ali činjenica je da najveći deo svetskog bogatstva više ne stiže do inovatora i ljudi koji obavljaju poslove važne za funkcionisanje društva. Dok se bogatstvo koncentriše u veoma malom krugu, ostatak ekonomije se pretvara u pustinju.

To nije ništa novo. Odavno znamo da velika tržišna moć uvećava bogatstvo, koje onda dodatno uvećava tržišnu moć. To je suština problema: za produktivnost i zapošljavanje ništa nije pogubnije od prevelike koncentracije tržišne moći. Da upotrebimo onu analogiju konzervativaca, najbrži trkači ne mogu pobediti ako su najbogatiji prethodno pretvorili stazu u živo blato za sve ostale. Zato se najteže siromaštvo i najveći broj „smrti iz očaja“ registruje tamo gde je koncentracija bogatstva najveća.

Šta bi trebalo preduzeti tim povodom? Kako redistribuirati bogatstvo na pošten i efikasan način?

Često se govori o porezima na imovinu. Ali porezi na imovinu koji su zakonski i politički ostvarivi ne bi značajnije umanjili razorni nivo nejednakosti koji smo dostigli. Štaviše, to bi konzervativcima omogućilo da dovedu u pitanje čitav projekat redistribucije bogatstva postavljanjem pitanja koja nisu neumesna: Treba li država da izbaci siromašnu naslednicu iz kuće zato što više nije u stanju da plaća porez? I kako ćemo uopšte utvrditi vrednost neke imovine, na primer, kolekcije poštanskih maraka, ako je prethodno ne iznesemo na tržište?

Dobra vest je da postoje proverene metode redistribucije bogatstva, bez narušavanja bilo čijih prava i kršenja etičkih načela. Theodore Roosevelt je 1906. rasparčao Standard Oil i druge kartele, uprkos brojnim kritičarima koji su ga napadali zbog ugrožavanja duha preduzetništva i inovativnosti. Posle sloma Vol strita 1929, drugi Roosevelt, Franklin Delano, slušao je iste takve napade dok je pokušavao da zlog duha finansija vrati nazad u bocu. Theodore i Franklin Roosevelt su u dva poteza ostvarili redistribuciju bogatstva kakva inače ne bi bila moguća bez revolucije.

Naravno, moćni pronalaze načine da se oslobode nametnutih stega. Posle rušenja sistema iz Breton Vudsa 1971, karteli i Vol strit su brzo povratili moć. Tri megakompanije, BlackRock, Vanguard i State Street, poseduju bar 40 odsto svih američkih javnih kompanija i gotovo 90 odsto onih koje su kotirane na Njujorškoj berzi.

Dogovaranje i nameštanje cena je van kontrole, jer svaki direktor zna da je megakorporacija kojoj njegova firma pripada u kontaktu sa direktorima rivalskih firmi koje joj takođe pripadaju. Rezultat su više cene, usporavanje inovacija, opadanje investicija i plata.

Moć je dodatno koncentrisana posle implozije Vol strita 2008, kada su banke počele da pumpaju reke novca u finansijski sistem. Koristeći novac iz centralnih banaka, džinovski karteli su izmišljali nove složene oblike zaduživanja i kupovali sopstvene akcije, što je njihove cene podiglo u stratosferu, uskraćujući tako svetu investicije u kvalitetna radna mesta i zelenu infrastrukturu.

Megakompanije imaju i druge hobije, kao što su uzurpiranje tržišta i kupovina političara i regulatornih agencija, čime uništavaju liberalnu demokratiju. Kada je stigla pandemija i gurnula realnu ekonomiju u još dublju depresiju, svet finansija se potpuno odvojio od realne ekonomije i pretvorio kapitalizam u neku vrstu tehno-feudalizma.

Da bismo demontirali ovaj režim, moramo primeniti unapređene verzije intervencija koje su izveli Theodore i Franklin Roosevelt. Umesto gubljenja vremena na rasprave o neefikasnim porezima na imovinu, progresivne snage treba da se koncentrišu na strategiju koja uključuje tri elementa.

Prvo, novac iz centralnih banaka treba usmeriti isključivo na podršku javnim investicijama u zelenu infrastrukturu i druga javna dobra. Drugo, korporacije koje monopolizuju velika tržišta koja su same stvorile – kao Amazon i Facebook, na primer – treba rasparčati. Najzad, deo akcija velikih korporacija (da kažemo, 10 odsto) treba deponovati u fond socijalnog kapitala iz kog će se finansirati univerzalna osnovna dividenda.

Takva kombinacija politika inspirisanih zakonima protiv trustova i Nju dilom iz prošlih vremena mogla bi da oživi našu ekonomiju, revitalizuje demokratiju i sačuva planetu. Da je politička ekonomija sportska arena, bilo bi jasno ko je favorit za zlatnu medalju.

pescanik

Odgovori